Ovoliko snega poslednji put sam videla u Lici, kod babe i dede, maminih sada već pokojnih roditelja, u selu koje se i danas zove Partizanska Drežnica. To ne baš malo selo na Jadranskoj magistrali, ušuškano u kotlinu, kao da su prevideli vetrovi rata, kao da im je u tom vrtlogu promaklo, prošišali su mu iznad glave i ostavili makar ime.

Ipak, sve ostalo što ga je činilo, nestalo je. U mnoštvu kuća, tek poneka starija duša, pa ono zapravo mnogo više živi kroz naše uspomene.

Kasnim večernjim vozom kretali smo iz Odžaka, moj stariji brat i ja, u vreme kada nam je počinjao raspust. Mama nas je odvodila, tata nas je pratio na stanicu, pa dolazio u drugom delu odmora. Nekoliko (godinama istih) torbi nakačenih na bicikl, peške kroz ceo grad, pospani, slušali smo o čemu pričaju i bili uzbuđeni zbog svega što čujemo.

Duboko među sećanja uvukao mi se i taj strah kada voz, ogroman i glasan, ulazi u stanicu, trese nam se pod nogama, a mi zalepljeni za prugu kao da neće biti mesta u ogromnoj i praznoj kompoziciji! Valjda jer je to radilo i to nekoliko drugih putnika. Valjda zato i danas panično ulazim u prevoz.

Dok polako sviće, stižemo u Karlovac, obavezna stanica kod tetke i moj prvi pojam o pravom gradu. Nakon ručka, autobusom do sela, Seočani (Škipine) 54. Nikad nisu znali kada dolazimo i uvek su nas dočekivali isto. Čim čuju da autobus staje ispred kuće, znaju da to znači samo jedno- ono što im najviše znači, stigli smo. Raširenih ruku, izbezumljeni od radosti, trče prema nama i dedina uvek ista rečenica- ko je to meni došao...

Tek nakon mnogo godina razmišljala sam kako su ti moji baba i deda stvorili toliko, tako lepu i veliku kuću uvek punu svega, od tog nasušnog i predanog rada od kog su živeli i koji im je jedini i činio život. Sve bukvalno svojim rukama i uvek pune ruke svega. Radilo se tokom celog dana, bar nešto, ali uvek lagano, bez nervoze, s uživanjem i poštovanjem svakog posla. Samo smo mi dolazeći iz gradova donosili mrzovolju, neispavanost, neizdrž, lenjost. To tamo ipak nije prolazilo, prosto se topilo pod naletom ideja, toliko običnih, a tako zaraznih.

Kakav je samo događaj za mene bio odlazak sa dedom u centar, u radnju, “u trgovinu”, da kupimo šta treba i uvek, kad god dođem, da kupimo svesku, olovku i gumicu. Da se osvežimo u gostioni i krenemo nazad. Žar s kojim sam žurila kući kako bih počela da pišem ni danas nije utihnuo.

Sećam se naše uvek čiste sobe i one preko puta nje koja je “pripadala” Čavićima, tetkinoj porodici, moje žute lopte sa plavim tufnama, svih lutaka koje su me tamo čekale, a koje je baka, kad sam već odrasla, dala jednom od radnika koji su popravljali krov kuće, nekom Šiptaru koga je ćerkica čekala daleko odatle, na šta se baka sažalila.

Sećam se gomile peska ispred kuće na kojoj smo se godinama igrali automobilima i kamionima, pravili garaže, svađali se i mirili.

Sećam se ukusa vode sa Studenca, izvora u polju i ukusa vode iz kofe koja je stajala u hodniku ispod drevnih stepenica, mog belog hemijskom išaranog zeke, patkica koje kad vučeš po betonu klimaju glavom, sećam se nestvarnog pogleda sa svakog prozora, šume se sećam, livade, polja, mirisa sena i poljskog cveća, celodnevnih radova u polju i ručka na travi, bakinog kiselog mleka, dimljenog sira i sira koji smo zvali “škripavac”...

Sećam se gomile knjiga koje su mi tamo prolazile kroz ruke, a kojih nikada nije ponestalo učiteljici preko puta, za sve godine mog dolaženja. Dedinog prelepog konja Brnje, vožnje zapregama, pisanja pisama i večite borbe sa tri brata. Sećam se snega koji je padao kao da nikad neće prestati, nas konačno okupljenih oko peći, nakon što smo se satima na džakovima punim slame skroz od šume spuštali do kuće.

Ne znam zašto ne mogu da se setim jedino kada sam poslenji put bila tamo. Možda baš zato što je to bilo poslednji put. Ratne godine su nas grubo razdvojile, ali ne i udaljile. Jedino je mama uz velike napore odlazila i mesecima bila uz njih, jer je deda dugo bolovao. U vreme kada je umro bili su najžešći vetrovi rata. Niko od nas više nije mogao tamo i svi smo od tuge hteli iz kože da iskočimo. Za njim i za bakom koja je sve to prolazila sama.

Znam samo da je te poslednje godine kada sam tamo bila deda počeo da mi pravi sobu, devojačku, jer sam bila jedino žensko dete, pa je red. Jer su se nadali da ću godinama dolaziti u nju. Ostala je nedovršena kao što su i sve naše priče ostale nedorečene, prekinute nekako u sred rečenice nekom nepodnošljivo glasnom, arogantnom, samoživom tišinom.

Sve se tamo naizgled vrtelo oko obaveza, ali smo istovremeno, ni ne znajući, svi zajedno pravili čitav preplet današnjih neraskidivih spona i uspomena. Sećanja mi naviru sa toliko detalja, kao kad otvoriš orman prenatrpan stvarima, zaspu me poput lavine i ne puštaju, u strahu da ih ne napustim.

Nema tu ničega posebno velikog, samo nepregledan niz raznovrsnih situacija kroz koje prolazi jedna velika porodica. Samo jedan običan život satkan od svakodnevnih rituala u neko mnogo srećnije vreme. Samo život, vredan baš zato što je bio tako običan, bezbrižan, bogat. Vredan samo zato što je “bio”, što ga više nema, klizi nam između prstiju, proleti pred očima samo u obrisima i kad se sastanemo, ne znamo da li da ga (se) uhvatimo, da li da ga spominjemo, ili da se, kao pred grobom nekoga dragog skamenimo, ne dišemo, ukipimo, u nadi da će to učiniti da sve to nestane, da bol nestane.

Sva ta sećanja zanimljiva su i lepa samo onima koji su deo njih, a sećanje ih služi. Samo oni će kao žedan vodu gutati slovo po slovo, već od prvog gutljaja u strahu što će u jednom momentu videti dno. Ostali će možda razumeti, prepoznati makar osećaj kako je kad gledaš u tu prazninu. Taj osećaj da su mi sećanja haotična, puna neverovatnih detalja, nepovezana, razularena, kao da su godinama čamila sama bez ikoga da ih nadgleda, nagurana po ćoškovima iz kojih iskaču kad im se približim i ne daju da ih uokvirim, uvedem u priču i uvedem red u njoj, da uvedem red u uspomene.

Baš red bio je najvažniji u toj kući mog detinjstva. O njemu sam tamo naučila, a tamo sam, paradoksalno, naučila i da neće uvek sve ići redom, po redu, kako treba. Ali i da se te potrebe za redom nikada ne treba odreći. Da treba uvek iznova ređati.

Život ide dalje, ostale su nepokidane niti među nama, pravimo nove uspomene. Ostaje želja da makar još jednom autobus stane na adresu Seočani 54. I želja da makar jednom odem na dedin grob.