Draga Nova godino,

sudeći prema iskustvima tvojih prethodnica, ne znam koliko ćeš dobro proći sa nama. Moram to da ti kažem dok te gledam još tako svežu, punu očekivanja šta ćemo ti bolje doneti, hoćeš li otići bogatija od drugih našim ispunjenim željama, obećanjima, ostvarenim ciljevima, dobrim promenama... Da na kraju ne odeš razočarana, prazna i poražena.

Priredili smo ti pompezan doček, dali na njega i poslednju paru, doterali se i verujem delovali, na prvi pogled, kao neko ko ima ozbiljne namere sa novom šansom. Ali nemoj da te to zavara. Ti jesi nova, ali si dobila stare nas, sa ustaljenim i uglavnom lošim navikama. Delujemo ambiciozno jer imamo puno želja, ali to je zato što ih uglavnom samo i imamo i samo želimo. Dalje od toga nismo odmakli, pa su nam se i nagomilale. Ili nam gomila istih želja stoji već godinama, jer i mi godinama stojimo u mestu.

Čim si zakoračila u naše domove, poželeli smo jedni drugima pre svega puno sreće. Nama nekako od nje najviše i zavisi. Više se oslanjamo na nju, nego na sebe. Ti si već ko zna koja po redu, kako već kome, koju smo raspakovali, a da sebe još nismo pošteno ni načeli. Zato ćemo tebe rastezati, pretresati, izvrtati svaki ćošak, cediti do zadnje kapi, da nađemo uzrok, razlog, izgovor, sve, samo da izbegnemo način.

Poželeli smo jedni drugima i zdravlje. Na drugom mestu, kao najvažnije. Kao da je to nešto što se uvek iznova dobija, a ne zapravo nešto što sami gubimo. Svakodnevno, usput, ali predanim nemarom.

Izvini, ali ma koliko da si nam se iskreno obradovala, govorićemo ti da si teška, da je nama teško, samo ne da je sa nama teško. Uvidećeš, zapravo, da volimo da verujemo da je život muka, čime smo se oslobodili odgovornosti za svoju sreću. Nova si ovde pa još ne znaš, ona se kod nas vodi gotovo kao bezobrazluk. Možda je sa njom lepše, ali u muci je nama lakše i komotnije! Ništa ne moraš, jer za sve možeš da kažeš da zapravo ne možeš.

Mi ne praštamo tuđi uspeh jer nas podseća na to da na njemu mora bre da se radi, ali videćeš da smo zato smislili brojne prečice do njega, preko površnosti i podobnosti, pa više ne znamo ni šta je put, a šta stranputica, šta je vredno, a šta bedno.

Imamo puno prijatelja i malo vremena za njih. Radimo manje nego što bi trebalo, plaćeni smo manje nego što vredimo, ispred nas su uvek gori od nas ili čak loši ljudi, ali da ti odmah kažem, ništa od toga nema veze sa nama, iako nas sve to još kako dotiče, ali mi smo žrtve, pogađaš, loših godina! Sad nam je već ušlo u naviku da zahvatamo poslednjih deset.

Tako da ti zapravo preporučujem da se naoružaš opreznošću i strpljenjem, a neće doduše smetati ni taj optimizam koji ti se preliva iz kofera.

Kod nas snaga caruje jer je um već preumoran. A onda je nekako i manje odgovoran. Tako smo sklopili zapravo nekakav nepisani ugovor o međusobnom ne napadanju, mi snažni i mi umni, a zapravo najviše nerazumni.

Konačno, nemoj da budeš previše stroga. Zapravo mi i jesmo iskreni s tobom od samog starta. Mi želimo da nam bude bolje. Ali ne i da budemo bolji, to niko nije rekao. Želimo za sebe i druge sve najbolje, sreću, zdravlje... Ali samo želimo.

Da nam se sve to nekako i desi, ne znam šta bismo sa tim! Mi želje imamo, ali ih ne ostvarujemo. Čekamo godinu u kojoj će nam se konačno (same) ostvariti. Mi život ne živimo, mi o njemu maštamo. Zato moram da te pripremim, da znaš odmah gde si došla. Da, kad budeš odlazila, ne pljuješ po nama! Ko ti je kriv kad ti živiš samo godinu dana i nemaš drugu šansu. Mi imamo takvih kao što si ti na bacanje! Može nam se da čekamo neku bolju tebe. Bolje sebe i ovako nećemo dočekati.

Zato ti, bar zbog ovog već pokazanog elana i dobrodušnosti, te iskrene vere u nas na neviđeno, želim puno sreće sa nama! Trebaće ti.