Onako usput, nakon mnoštva prevaljenih godina, često mnogo kasnije nego što bi to bilo dobro za nas, shvatimo, uvidimo, konačno prihvatimo, da sve počinje u nama samima. Da je svaki naš početak, dobar i loš, pošao odatle, iz naših dubokih ubeđenja o životu, ljudima oko nas i o nama samima. Da je sve ono što nam se dešava posledica onoga što radimo, ne radimo ili puštamo da drugi rade. Posledica načina na koji biramo da odreagujemo.

U jednom tako lepom i važnom poslu kreiranja svog života i ujedno trenutka u kom smo deo društva, svoju ulogu obezvređujemo. Bežeći od odgovornosti, bežimo od čitavog bogatstva mogućnosti. Život koji nam je dat trošimo, a tako ga malo živimo.

Država, društvo, sistem, pravila, nepravilnosti- to smo mi, ti i ja. Sve to oko nas upravo je slika nas samih. Svi smo za nju jednako važni i što je najvažnije jednako odgovorni. Ubeđenja se menjaju. Menjanjem pogrešnih ubeđenja, loših navika i matrica ponašanja i svet se menja na bolje. Država, društvo, sistem, pravila... I što je najbitnije- ti.

Odvojite vreme za sebe, za najbolje od sebe, bar povremeno. Male promene u navikama, kod kuće, na poslu, u slobodno vreme, sa prijateljima ili sa decom, dovešće do velikih, promeniće značenje koje se krije iza tih velikih reči, iza kojih se krijemo, pravdamo. Umesto da živimo. Za početak, bar povremeno.

Od onoga što nemam, važnije je ono što danas mogu da stvorim.

Od onoga što mi brane, važnije je ono što sama sebi uskraćujem.

Od onoga što za sebe ne radim, a mogla bih, nema ničeg važnijeg.

Budite odgovorni prema sebi, bar povremeno.