U kancelariji u kojoj radim ima ponekad čak 22 ljudi. Tačnije, ako ćemo iskreno, ljudi ima manje, ukoliko brojim samo one vaspitane, uviđavne i kreativne. Da neko izmeri nivo buke, verovatno bi na momente bio normalan.

To nije jedino mesto na kojem mi nedostaje tišina. Nedostaju mi ljudske priče duže od dva minuta, te tople, ohrabrujuće, zabrinjavajuće, priče o ljubavi, istrajnosti, o promašajima, greškama i pobedama. Da se o njima manje govori, a više ćuti. Smeh mi nedostaje. Ne preglasan i isprazan, već onaj koji popunjava praznine. Razgovor. Nedostaje mi više stvarnosti u toj realnosti. Uživljavanje. Oživljavanje na svakom koraku te često jalove, preglasne i površne priče o životu.

I ne znam da li mi je više muka od ispraznih priča političara o životu ili od naših sve praznijih života. Jurimo bezglavo kroz njega i na kraju jedino što zaista ne stignemo je da ga živimo. Nemamo mnogo vremena da se bavimo kako treba ni svojim ni tuđim. Ni moji prijatelji nemaju vremena da žive u stvarnosti zbog te (surove) realnosti. Ili smo mi neka generaciuja koja je toliko nesposobna da uposli valjano svoje potencijale, pa se ubijamo od posla i ubija nas posao, čak i onaj koji volimo.

Tako smo u slobodno vreme postali virtuozi virtualnosti. I da mi nije TE stvarnosti, ne znam kako bih (pre)živela u ovoj realnosti. Ona me je zapravo i pojurila tamo. Gde god da kreneš, tako malo ljudi, a toliko puno preglasnih, praznih reči i licemerja. Zato volim da osećam i procenjujem život kroz blogove.

Tu vidim ko mu šta misli, ko ga je kako uložio, ko ga koliko voli i kakve planove ima sa njim. Šta se sve može sa njim! Pažnja se tamo ne privlači ni galamom ni velikim, već samo pravim rečima. Tu čitam o životima, idejama, stavovima, ljubavima, očekivanjima i nadanjima. O svemu što ne stane iza velikih naslova, a čini najveći deo dana.

Sklapam ljude kroz reči i između redova, dočekam ih na zarezima i upitnicima, lupe mi uzvičnik pred nosom, pogode me suštinom, ostave bez daha prikazima i uvidima, ranjivošću i odredištima, nasmeju me. Upoznajem njihova i nova obličja života. I počinjem da verujem da on postoji i negde izvan posla.

Možeš i da lažeš na blogu (u)koliko hoćeš, ali istina je da će te onda malo ko čitati. Tamo nemam osećaj da kaskam za životom, naknadno ga komentarišem ili trčim da ga preduhitrim i kažem o mogućim posledicama. Tamo se sa životom gledamo nekako oči u oči, dostojanstveno.

Posmatram kako ga blogeri kao alhemičari mućkaju, presipaju, uvrću i cede. Kako “Tanja Henry” život gleda kao večiti derbi, sa punom vanglom kokica i cegerom prepunim vedrine, nervirajući pri tom taj život koji je namerio da bude ozbiljan, iritirajući ga i demistifikujući, pa ga od sudije pretvori u dvanaestog igrača.

Zamišljam kako “Alana u zemlji klikera” sa sređenom frizurom, opasana keceljom i naoružana osmehom, rekla bih čak i kada spava, kroz ogromnu cediljku propušta život i ostavlja uvek samo ono dobro. Ona šetnju po keju pretvori u muziku!

Umorna od mačevanja sujetama čitam kako “Kampelić” tako otvoreno govori o onome što misli da joj je mana, o čemu sanja, za kim pati, na koga je ljubomorna i s koliko ljubavi čuva svoj kaleidoskop naizgled malih uspomena.

Ili “Dosta Tog Foliranja” koji me jedan dan vodi kroz svet filma, a već drugog ga režira od svoje svakodnevice! Pronađem “Virivi” koja je naizgled u pozadini svog života, a zapravo mu “čuva leđa”, pušta ga i kao marionetu vraća, docrtava ga i isprobava...

I “Prosto volim” koji životu priznaje da je često jači, ali i dalje piju zajedno svakog dana, za njihovim stolom. “Robin” koja misli i promišlja i ume tako lepo da sluša! Ili “Gost kod grofice na večeri” koji životu jasno stavlja do znanja da zna šta radi, ali ga pušta. Konačno, “Laudanum” koji o životu piše tako da poželim da svakog dana budem junak neke druge njegove priče, neko novi, da upijem svu tu životnost života koja se preliva iz rečenice u rečenicu i ne mogu da dočekam novu priču, kao da će život bez te igre popucati kao suva zemlja...

Većinu njih sam videla tek kad sam ih Upoznala. I bio me je strah da taj susret ne okrnji našu virtualu, da nas ne proguta taj vir zbog kojeg sam tražila drugu bazu. Prevarila sam se. Probili smo branu. “Vratili” su me u realnost.