Tiho i mirno jutro. Jedno od onih kada odjednom nemire u sebi pozovemo da dođu, kao da se izmoreni od borbe predajemo, a zapravo spremamo završni udarac. Sednemo, gledajući se s njima oči u oči. I, ako su baš mnogo mudri, ispod oka.

Lagano sam skupljala po stolu mrve od doručka. Jedva da sam pojela nekoliko zalogaja. Ne mogu da jedem kad me nešto “izjeda”. Obema rukama vukla sam gomilice mrva polako ispred sebe, kao da želim bolje da ih vidim.

Zašto uvek trčimo za mrvicama ljubavi onih koji nam se ne daju sasvim, koji za nas uvek imaju štap i šargarepu? Okrećemo se od onih koji nas iskreno vole, bezuslovno, baš takve kakvi jesmo. Ili smo u njihovu ljubav već sigurni, nju smo već osvojili. Ili nismo sigurni u sebe, pa upravo ne želimo da se vidimo takvima kakvi jesmo.

Sve ih je držala “na kratkom lancu” upravo pričom o neizmernoj slobodi, pomislila sam. Ona je uvek tu za njega, podržaće ga šta god da uradi, ma šta svi ostali rekli, reći će mu šta god da želi da čuje, daće mu iluziju snage spretno se izmičući da na svoja leđa preuzme njene obaveze i probleme. Pružiće mu sve, hraneći mu sujetu i strahove, sve sem prilike da digne sidro i u svoj život konačno pusti drugu ženu. Žene da. Njih što više. Da se ne zadrže duže. Ali tu jednu koja bi ga učinila potpunim, s kojom bi otišao “dalje”, ne.

Nije joj bilo bitno šta je zaista dobro za njega. Poput davljenika i njega je i sve oko sebe vukla na svoje dno. Svoje pozicije gradila je na njegovim slabostima, hranila je neman koju sam ja želela da raskrinkam.

Nikada nije videla dalje od sebe. Jer nije morala. Sve su te oči bile uprte u nju. Sve sem jednih, ključnih. U toj patnji i “odmazdi” sve je skupljala oko sebe, otimala, uzimala... i ostajala jednako prazna, ne mareći za štetu koju je pravila i sebi i drugima.

Nikada se nije, ili bar ne valjano, zagledala u sebe, iako bi joj to jedino pomoglo da “progleda”. Ali onda bi morala da hoda sama. Da prestane da parazitira. Da sagleda sve laži na koje je, kao na temelje, postavila svoje “carstvo”, duboko verujući da nije vredna ljubavi kojoj će ono, nadala se, biti dostojna zamena.

Ali nije problem samo to što ona radi, već što joj on pomaže da u tome uspe. I što svi zajedno tapkamo u mestu. Jedni smo drugima pomagali sa građevinama koje su nas rušile.

I eto ga, moj završni udarac sada mi više liči na auto gol. Nije nama dvema zajednički on, bar ne koliko strah. Manje je (meni) bitno to što ona ne vidi njega, ni što on ne gleda sebe ni oko sebe, već kako ja sebe vidim. I čiji pogled kroz to ja tražim.

On trči za njenim, ja za njegovim mrvicama.

Svo troje ozbiljno živimo taj strah.

Hoće li bar neko od nas “oživeti”...?