Kada bismo bilo kog čoveka na svetu, ma koliko da je sretan, pitali o tome, uvek bi se bar negde između redova provuko jedno «... ali». Spremni smo da uvek tražimo mane životu koji nam je dat, ne razmišljajući koliko smo putokaza sami postavili. Za sve što ne valja ili fali, uvek je kriv neko drugi. I uvek imamo taj komadić koji nedostaje da bismo upotpunili sliku... I uvek imamo opravdanje. Sami smo ga sebi ispisali i prepisali i time opravdali koncept gubitnika.

«Ali...». Taj usud ljudskog roda. Greška s kojom smo rođeni. «Adut» koji vadimo iz rukava svaki put kad se pravdamo što smo negde pogrešili, što smo negde izneverili, što nismo ubacili u igru sve, ili bar bolje igrače.

Biće da ipak nikada nismo upoznali pravu sreću, kad se toliko bojimo da je sebi stvorimo. Biće da je nismo spoznali kad iz dana u dan ne umemo da je prepoznamo.

Nije teško zbog toga opravdati sebe u par minuta pred drugima. Teško je živeti sa tom laži, bilo da smo je svesni ili ne, sa pola snage, kao druga pratilja, ovaj život koji nam je dat da iz njega izvučemo najbolje što se može. Što više lepih komadića za jednu veliku sliku nas samih. A nekako se uvek opredelimo za malu sliku sačinjenu od komadića koji su nedostajali... Ili se bar nama činilo da je tako.

Ne moramo uvek igrati najbolje. Ne moramo čak ni dobro. Ali ne moramo ni čitavog života igrati loše, a za to uporno kriviti teren. Ne moramo, ali na žalost možemo. Snaga nam je data kroz moć da biramo ali nam nije data i moć da znamo da odaberemo dobro.

Možda smo i sami deo nečije velike slike. Neko nas je možda poređao kao pacove u lavirint i čeka da vidi ko će naći hranilicu na kraju puta. Ne bi možda bilo zanimljivo da svi uradimo kako je najbolje za nas. Ali to bi bilo najbolje za nas.

**********

Prosto je poražavajuće shvatiti kako život neumoljivo i sasvim normalno teče dalje bez obzira na to što je vama to jutro koje je osvanulo početak dana koji ćete celog života pamtiti, ako vam iza svega u šta tog jutra odlazite ostane mogućnost da živite ili u ovom slučaju bolje reći, da živite kao do sada. Taj ego koji je do juče činio da budemo tako silni i moćni, danas odjednom vidimo kao najveći kamen spoticanja. Kao da smo sve vreme jednom nogom držali gas, a drugom kočnicu.

Čovek koga volim i s kojim delim život, moja mama koja nas sada voli, voze me našim lepim autom, divnog majskog sunčanog jutra u Sremsku Kamenicu na operaciju. Koliko dan pre Saša i ja smo u to vreme, istim tim autom, jednog tako isto lepog jutra odlazili na posao. Tada nisam ni primetila život. To lepo sunčano jutro. Laganu muziku sa radija. Njega lepog i smernog, pospanog i mirnog samo kad je siguran da sam negde tu. Nisam razmišljala o tome koliko mi je toga lepog dato u tom danu. Koliko ću komadića sreće sklopiti na kraju dana u susretima sa dragim ljudima na poslu, u gradu, u prodavnici, na ulici... U radu, u kuvanju, u odmoru, u dosadi... Nisam imala vremena da primetim život. Žurila sam na posao.

Ćutali smo svo troje sve vreme. Tako smo suze držali na okupu. Bar za još neko vreme. Papirologija na prijemu ume da na neki čudan način podseti na mogućnost izbora koja je koliko juče bila najveća snaga koju imam. Valjda baš zato što je sada više nisam imala. Od papira do papira, od vrata do vrata, dok mi konačno nisu otvorili vrata moje sobe i pokazali krevet do kog sam došla dojučerašnjim lošim putokazima, lošim izborima, pa tek možda na kraju i lošom srećom.

**********

Ima stvari koje toliko bole da prestanemo da osećamo bol. Samo se pustimo i bespomoćno čekamo.

Za nekoga ko voli da sve konce uvek drži u svojim rukama, da sve drži pod kontrolom, kao grom iz vedra neba pogodila me je hladna istina u ozbiljnom glasu mog lekara: «Imate tumor koji se mora operisati što pre, klasičnom operacijom. Veliki je kao narandža i u predelu je desnog jajnika. Najpre moramo videti da li je zloćudan, a operisati ga moramo svakako. U zavisnosti od toga šta je zahvatio, to ćemo takođe morati izvaditi, kakav god da je.»

Fizička bol ponekad može da bude tako divna, zdrava i poželjna. Ona koja vas bar nekad i nekako, ikako upozori da nešto nije u redu. Za razliku od toga, tumor je u meni godinama tiho, podmuklo tinjao, rastao i obavijao se, dok sam ja nesmetano radila, planirala, gradila, sve što se umalo srušilo. Iz mog i neznanja lekara. Ili bar nedovoljnog znanja. Ali i mog svesnog znanja da kao i većina nas živim na način koji je teror za moje zdravlje. Kako obično i normalno zvuči- puno radim, malo spavam, nezdravo se hranim, mnogo se nerviram... Vreme u kome živimo stavilo je nove i velike zahteve pred nas, ali nas je ujedno i same učinilo zahtevnijima. Ono što je obično nije dovoljno «jako» da nas pokrene. Obične reči sada su nam stvarno obične. A koliko su velike i svete, shvatimo tek kad-ako se u bolničkom krevetu borimo za minute bez bola, za milimetar pokreta, za milimetar osvojenog prostora.

**********

Prvo što je trebalo da uradim jesu detaljni pregledi svega, a onda da sačekam desetak dana da rezultati stignu i da dobijem bar neki prvi podatak o tome da li je tumor dobroćudan ili zloćudan. Trudila sam se, kao i svi oko mene, da život teče normalno, da radim i obavljam sve što i inače, da pričamo o svemu kao i do sada. A nekako smo, ma šta započeli, završavali s tim. A priča o tome obično je vrlo brzo završavala ćutanjem.

Nekad ljudi zaista ne znaju šta da vam kažu. Kako da vas umire. Po inerciji žele da veruju da će biti dobro i uporno vas, vrlo nespretno, uveravaju u to. Ali važno je da žele da vam pomognu. Da vas drže na dobrom pravcu. Vi ipak sve primate s nevericom, bojažljivo. Pokazalo se da ni u medicini dva i dva nisu uvek četiri.

- Rezultati o tumor markerima su dobri. To bi trebalo da znači da je u redu. Ipak, ništa vam sigurno ne mogu reći ni o čemu dok vas ne «otvorim», rekao mi je lekar.

**********

Za neke stvari ne postoji lep način da ih kažete. Bolnica je mesto gde vam lepe reči najviše trebaju, ali ih najmanje dobijete. Ne zato što im nije stalo, već zato što su u tom trenutku reči ipak prilično nemoćne da vam zaista pomognu. To je mesto gde počinju dela, od kojih zavisi kakav ćete početak vi imati posle.

Reči ustvari i imaju svoju snagu do određenog vremena, postoji trenutak do koga može rečima da se deluje. Posle toga obično bude kasno za reči. U zavisnosti od toga koliko smo se oglušivali o njih, ponekad može da bude kasno i za dela. Suze su u svakom slučaju uvek tu da popune taj među-prostor, tu nemu prazninu.

Neko vreme mama i Saša bili su sa mnom u sobi, dok sam se presvukla i smestila. Ali što su duže bili tu, tenzija je sve više rasla, dok sam ih u pidžami sa kreveta gledala obučene. Izgledalo je kao da su iz nekog drugog sveta. Sad sam ja pratila njih dvoje i sad smo već plakali svo troje, skrivajući se jedni od drugih da jedni drugima ne otežavamo.

Dugim hodnikom lagano sam se vraćala u sobu, ostavljajući za sobom suzu po suzu, kao da obeležavam put kojim treba da se vratim...

**********

U mojoj sobi bila je i jedna devojka približno mojih godina. Spremala se da ide kući posle operacije raka grlića materice. Sada je bila zdrava, nije bilo potrebe za daljiom terapijom, srećna i puna života. Imala je dvoje dečice, a mogla je da razmišlja i o trećem. Pored nje bila je i jedna divna žena koja je u toj bolnici i radila kao sestra. Malo je reći da smo delile sobu. Delile smo mnogo više od toga. Te grozne sate pune neizvesnosti, kad ne znate šta ćete od sebe, od svega što vas tako neminovno čeka, što je tako neizbežno...

A naizgled, to je bio samo jedan dan. Razmišljala sam o tome koliko stvari uradim u jednom danu. Kako taj dan provode milioni ljudi izvan ove sobe. Koliko su malo svesni, baš kao što ni ja nisam bila, kako je divno što mogu da biraju. I kako je prokleto što mogu da biraju. Većina nas i ne shvata koliko je veliki svaki dan koji nam je dat. Nerviramo se oko sitnih stvari. Umesto da uživamo u brojnim lepim sitnim stvarima, koje su nam takođe pred nosom. Ali tada nam nos stoji previše visoko.

**********

Ono što mi je pored ostalog zasmetalo u novoj ulozi u kojoj sam se našla je upravo to što sam već čitav taj dan morala da provedem u pidžami. Kao da vas «uguraju» u tu sliku nekoga ko je bespomoćan i prepušten drugima. Sve što se tiče vas sada više uglavnom nije u vašoj nadležnosti. Što ste mogli uradili ste, ili bolje reći, što ste mogli zabrljali ste i sada ste tu gde će to biti ispravljeno, koliko god bude bilo moguće.

Zanimljivo je kako o toj moći, mojoj moći i odgovornosti da brinem o sebi i pre svega o svom zdravlju do tog trenutka nisam ni razmišljala, o tome da nisam nemoćna pred bolešću ili tačnije da nisam imuna na nju. Zanimljivo je i kako po izlasku iz bolnice i nakon oporavka vrlo brzo uđemo u stare tokove, ili bolje reći okove, sopstvene naravno, kako brzo opet zaboravimo na tu moć i odgovornost, na tu rečenicu koja se tako buntovnički provlačila prvog dana, prvih sati- nisam ja bespomoćna, mogu ja i sama da brinem o sebi!

Kako je vreme odmicalo, tišina je bila sve glasnija, a meni je na momente dolazilo da vrištim. Polako sam i teško primala činjenicu gde sam i zbog čega. Još jedan ovakav dan i poludeću, pomislila sam, odjednom tako mala, ponizna i slaba pred produktima svoje slabosti koji su mi tako lepo bačeni pred nos. Satima sam lutala po hodnicima, virila u sobe, šetala po dvorištu kao kuče na lancu, dok me izluđivala pomirljivost svih ostalih koje sam sretala, to što su prihvatili ono što ja nikako nisam htela. Da sam tu i da sada kormilo drži neko drugi. Dok mi ostaje nada da će ga barem delom vratiti na dobar pravac, pre nego što mi ga ponovo prepusti.

Odjednom, sklupčana u pidžami, u tišini sobe, u tišini mog života, u uglu kreveta, poražena, uplakana i uplašena. Ne od straha pred bolom, već od spoznaje sopstvenih stranputica, niz usne mi je po stitinu puta kliznulo priznanje - molim te Bože, samo da bude dobro...

**********

Sledeće jutro osvanulo mi je uz saznanje da mi je želja uslišena, neću imati još jedan dan pun neizvesnosti. Zbog neplaniranog pomeranja u rasporedu, već danas sam «na programu». Naznačili su mi da nikako ništa ne smem jesti. Kao da mi je do toga i bilo. Pregledi i priprema koji su trebali biti raspoređeni na ceo taj dan ubrzani su i donekle je to pomoglo da sve prođe, eto baš upravo brže. Ali ne i lakše.

Sestra me je uvela u prvu sobu za pregled. Uplašenim pogledom tražila sam svog lekara po prostoriji i kad su nam se pogledi konačno sreli, osetio je kako očajnički tražim da mi kaže bilo šta što želim da čujem. Ali ništa od toga nije bilo «na programu». Ipak, sva psihologija ovog sveta tog trenutka slila se u njegov pogled koji bar na kratko nije bio strogo profesionalan i konvencionalan, već prijateljski, umirujuć, «ovozemaljski», upućen meni kao osobi, onaj koji u trenutku ulije poverenje da on brine i da će se jako potruditi da sve bude dobro.

Pregledali su me svi koji su bili u toj prostoriji i već tad je malopređašnja magija prestala. Od tog trenutka vi i niste vi. Činilo mi se da zapravo i nisam tu, ili da nema potrebe da budem. Pred mnoštvom konstatacija, zaključaka i nepoznatih termina, između zabrinutih odmahivanja i klimanja glavom, u času negde sklizne, nestane kompletna ličnost, pretvore vas u dijagnozu, red brojeva i slova na papiru, dok vam pogled ovog puta juri od jednog do drugog lekara u očajničkoj potrazi za bar jednom rečenicom koja bi zvučala smisleno i poznato. Potraga je uglavnom neuspešna, jer oni za vas sad nemaju vremena, jer ste im vi jedina briga.

U to vreme, uz doručak i prvu kafu u većini života dimila se polako prva nervoza, prvo nezadovoljstvo zbog saznjanja gde su, a gde bi želeli da su, prva apatija i odbrojavanje do kraja radnog vremena, zbog svega što tog dana imaju «na programu». Zbog svega što se tog dana dešava u državi, društvu, komšiluku. U to doba dana ja sam obično imala već nekoliko dobrih razloga da se nakratko, ali jako iznerviram. Sada sam stigla samo da se nakratko tome kiselo nasmejem.

Sestra me je odvela u sledeću sobu u kojoj me je spremno dočekala druga sestra sa gvozdenim brijačem ruci. Opet sam bila u istom položaju, u istoj poziciji. Ukočila sam se od straha da me makar i malo ne poseče. Nisam izgovorila ni reč.

- Gotovo je. Spremna si, rekla je nakon pet minuta.

Ni kraće rečenice, ni više laži. Tek je počinjalo. A ja sam bila totalno nespremna.

Ponovo su me vratili u prvu sobu. Ovog puta bila sam mnogo «pitomija». Već slomljena prethodnom procedurom, sve sam se više prepuštala reci koja me nosila. Činilo mi se kao da se delovi mog misaonog prostora rasipaju po hodniku, na putu iz sobe u sobu, kao da mi ne treba. Posadili su me na stolicu i rešetali pitanjima, kad je kako i zašto počelo, ko mi je kako i od čega bolovao, kad me je kako i šta poslednji put bolelo, kog datuma, od kad do kad... Crne brojke i slova lepile su se jakim odlučnim udarcima, glasno i stameno na beli papir. Moj «novi list». Naizgled su mi ga «okrenuli» oni. Sad mi je bilo teško da i sama sastavim smisaonu rečenicu. Nisam planirala da to pišem na tom listu. Ali sam očigledno puno uradila na tom planu. Sada su već i oni mene počastili kiselim osmehom i povukli se da razmotre situaciju. Mene su poslali da se okupam.

U moru kapljica i suze su u trenu jurnule u gomili, kao da su do tad čekale u «niskom startu» na znak, kao da su, mimo mog znanja, deo tima. Plakala sam i gledala svoje od jednom drugačije telo. Sama, najsamija na svetu, nemoćna da išta zaustavim, rukama sam u neverici prelazila preko stomaka i zamišljala kako će samo još nekih desetak minuta izgledati tako. I nikada više u životu.

­­**********

Sedela sam na ivici kreveta, u pidžami, kao dete koje je nešto skrivilo i čeka da ga odvedu i zbog toga kazne. Kratko sam se javila telefonom najbližim dragim ljudima i u tome me je prekinula sestra koja je opet došla po mene.

Istim dugim hodnikom, u istoj debeloj, teškoj i mučnoj tišini išla sam polako s njom prema operacionoj sali. Moj strah pretvarao se lagano u smeh. Pred salom me je izula i skinula. Potpuno gola stajala sam i gledala kroz staklo lekare i sestre kako užurbano rade, čula se muzika, priča, telefoni. Svi su bili u zelenim odelima, sa maskama na ustima, kapama, rukavicama.

- Lena Zarić!

Ušla sam, potpuno gola i ogoljena prolazila hodnikom, shvativši da je levo predoperaciona sala, a samo krajičkom oka uhvatila sam desnu stranu, operacione sale u kojima su operacije bile u toku. Stavili su me na neki pokretni krevet i već se odnekud pojavila nova sestra, sa iglom u ruci čiju mi je sadržinu ubrizgala, a što je valjda trebalo da me smiri. Uvukla mi je novu iglu u šaku, za infuzju, pokrila me belim čaršavom i otišla.

Lagano sam razgledala prostorije, ogromne police, lekove, sprave. Odjednom sam na desnoj strani, isto na pokretnom krevetu ugledala ženu kako gola, nepomično leži. Na trenutak sam se uplašila da je mrtva, dok joj nije prišla sestra i počela da je budi. Shvatila sam da je tek operisana. Uskoro su dovezli još dve. Izgledale su zastrašujuće. Polako mi se pred očima stvarala slika mene u toj situaciji, ali nisam stigla da je dovršim.

Neko je naglo navukao zavesu između mene i njih i pogled mi je skrenuo na jedini neispitani deo vidokruga. U trenutku sam se sledila. Moj operacioni sto. Hladan, ogroman, strašan. Tu preda mnom. Čeka me.

U to doba dana obično sam već potpuno predana poslu, u mnoštvu telefonskih razgovora, užurbanom zapisivanju i pisanju vesti, koordiniranju poslovima i povremenim, ali redovnim burnim epizodama zgražavanja nad brojnim nepravdama, prljavštinama, aktivnostima, ljudima... Ogorčena, glasna i brza. Jureći kroz život u petoj brzini, kako bih stigla da uvek odradim «samo još ovo», ispravljajući usput, ali uporno neke uvek nove i nečije «krive Drine», kako bih konačno na miru počela da živim, nisam ni osetila kako žvot promiče pored mene. Kako se moja Drina nakrivila.

Odjednom sam osetila da je neko stao ispred mene, a tek par sekundi kasnije sam shvatila da se meni i obraćaju. Dve doktorke, predstavile su se i rekle da će me i one operisati, da se ne brinem i da će sve biti u redu.

- Ajmo Leno...

Pogurale su krevet prema stolu, a ja sam se čvrsto uhvatila za ivice, kao da ću moći da ih zaustavim. Bila sam mu sve bliže i bliže, a on je samo stajao tamo. Odjednom sam osetila da su me podigli i stavili na njega.

Gotovo.

Nema nazad.

Hladan kao led.

- Vidi, i muziku smo ti pustili, a ti se umusila...

Samo sam izgubljeno gledala šta mi rade. Vezali su mi brzo noge, prikopčavali užurbano na mene razne pipke, nameštali mi kosu, uzeli mi levu ruku.....

­**********

Nakon nekog ružnog događaja buđenje je uglavnom još ružnije. Bolno. Odvija se sporo i u fazama. Polako, ponovo primate to gde ste, zašto, dokle, kako. Svest se tako čudno vraća. Valjda i da bismo lakše primili toliko informacija koje nikako nisu lepe. Suštinu vam ipak objasne.

- Operacija vam je prošla, gotovo je.

Kako je prošlo i šta je gotovo, a šta je počelo, ne znate. Ja u tom trenutku nisam ni imala potrebu da znam. Polako sam dolazila sebi i to mi je u tom trenutku bilo sasvim dovoljno. Nisam nikoga želela ništa da pitam, dovoljno mi je bilo već to da sam ponovo «među živima».

U šok sobi je tišina za promenu bila tako poželjna i umirujuća. Na mene i u mene bilo je prikopčano nekoliko različitih pipaka i cevčica. Bilo mi je jako muka, bolelo me je sve i imala sam jedan jedini položaj u kome sam mogla da budem. Tek nakon nekoliko sati zavirila sam pod čaršav. Bila sam gola, a na donjem delu stomaka imala sam nalepljenu debelu gazu. Pomislila sam kako mi je pre par sati na onom hladnom odvratnom stolu stomak bio rasečen, otvoren i po mojoj unutrašnosti pipkali su i čupkali, seckali... Tada sam tu sliku brzo oterala, a sada se često teram da je ponovo vratim, u trenucima kad odlutam, kad zaboravim azbuku stvari, kad krenem da radim protiv sebe. Surovo, ali brzo to mi vrati pravi poredak vrednosti. Ništa nije vredno vašeg zdravlja i mira.

Spavala sam i budila se, merili su mi pritisak, temperaturu, davali razne injekcije, kroz infuziju i gde god. Plašila sam se da se i malo okrenem u stranu jer mi je rana bila tako friška. Bilo je tiho i uprkos svemu nekako smirujuće. U sobi su bile još četiri žene i mnogo su teže i podnosile sve. Ja sam u startu to rasčistila sama sa sobom, tu sam gde sam i to sada moram da izguram. Što se više potrudim, brže će mi i lakše proći. Kad se već toliko ljudi trudi oko mene, bio bi red da i sama uložim neki trud u ovo «restartovanje». Samu sam sebe hrabrila, sama sa sobom pričala, smirivala se, usporavala... I povremeno tiho plakala. Vreme je prolazilo tako sporo.

Nisam više, tačnije, ni imala predstavu o vremenu. Da li je to onaj isti dan. Da li je ovo mrak od tog ili već nekog drugog dana. Nije mi ni bilo važno.

- Brat Igor? Da, dobro je, budna je. U redu, pozdraviću je.

Odjednom me je trgnula rečenica koju mi je sestra odmah nakon «razgovora» isto tako tako nervozno, kratko i hladno ponovila.

- Pozdravio vas je vaš brat Igor.

Jasno mi je, kao i njemu, stavila do znanja da joj ni malo nije drago što smo je prekinuli. Za razliku od nje, meni je bilo drago. Prekinuo je krug mojih neobičnih razmišljanja. Neverovatno, ali tek tad, tek uveče nakon tog poziva setila sam se svih njih. Svi su mi odjednom nedostajali.

**********

Čitave noći o meni je brinula jedna devojka par godina mlađa od mene. Počela sam s njom da pričam po malo. Tada sam se već osećala nekako svežije i odmornije. Gotovo srećno.

- Nikad do sad u životu nisam u ovoj sobi videla nekog da je tako smiren i da se bar smeši. Bolje ti je?

Nikad bolje. Davala mi je već ko zna koju injekciju kroz braunilu za infuziju, osećala sam kako mi teče kroz venu, kroz ruku, kako užasno peče. Bilo joj je toliko žao da me je u trenutku kao malo dete mazila po ruci. Odjednom mi je kliznula suza niz lice. Izgleda da su pravu oni stameni što kažu da decu ne treba hvaliti. Odmah se pokvare.

I njoj se omakla jedna tako neprofesionalna, iskrena i topla suza.

- Biće sve dobro, ne brini.

Nikada neće sve biti dobro. Pitanje je samo koliko ćemo mi sami sebi biti dobri.

**********

Posle ko zna kog buđenja odjednom me je dočekalo jutro. Sve iza mene sada i jeste izgledalo kao san. S obzirom na silna osećanja koja su me tad obuzela, to je bio gotovo lep san. Ili je bar sada izgledalo da je bilo tako. U hodniku se odjednom čulo mnoštvo koraka i glasova, bili su sve bliže i bliže, a moja napetost je time rasla sve više. Odjednom strah, sve veći i veći, kako se trenutak konačne istine približavao.

Lekari vizitu kreću uvek odavde. A to što su ovog jutra imali da mi kažu, meni je bila osnova za novi početak. Šta je zapravo sa mnom bilo, šta su mi izvadili, da li je zaista dobroćudno i, ono od čega sam najviše bežala, šta su mi ostavili. Razmišljala sam kako je njima kao lekarima to bio samo organ manje. Ili dva. Sa ciljem da se izvuče najviše što se može. A meni, kao osobi, svaki organ ili makar njegov deo koji nedostaje od ovog trenutka značio je i promenu vidljivu u mom životu, iako se naoko nije promenilo mnogo. Da li ću već ovako mlada živeti bez ženskih organa, da li ću uz to imati i neke grozne terapije, koliko će sve to promeniti moj dosadašnji ritam ili režim. I ono od čega sam najviše bežala, da li ću moći da imam bebu. Sve ostalo žena može da postigne i kasnije. I bez jajnika i materice. Bez obzira na sve nepravde i nepravilnosti u društvu, vaše znanje, sposobnosti i kvalitete u poslu ili gde god da ih ulažete, niko vam ne može oduzeti ni osporiti. Ali mogućnost da budete majka još kako može da u trenu postane diskutabilna. Iako jedna od najlepših uloga koje su ženama date, meni je postala velika i sveta tek kada sam shvatila da mogu ostati bez nje. Dok sam vrtoglavo, ili bolje reći bezglavo jurila da sve kockice najpre poređam na svoje mesto- fakultet, posao, pozicije, kuća. Upravo da bi moje dete dobilo zasluženu pažnju, da bi me imalo skroz. Da bi imalo sve što mu treba. Ali ređala sam predugo i nevešto. Da bih sad shvatila, najvažnije je da imamo jedno drugo. Za sve ostalo tada se, kažu, bori nadljudskom snagom.

Dve doktorice i doktor koji su me operisali, sada su opet stajali pored mog kreveta i smešili se. To me je već malo umirilo.

- Sve je u redu, dobro je prošlo...

- Hoću moći da imam bebu, gotovo je izletelo iz mene, u pola njene rečenice.

- Naravno. Samo smo ti jedan jajnik odstranili, umirila me i ne znajući koliko je time dobrog vetra dunula u moja jedra.

Sada sam konačno imala i dijagnozu. Endometrioza. Retko oboljenje, samim tim nedovoljno ispitano. Sada su zaista izvukli najviše što se moglo. Svakako da sam bila svesna toga, srećna što ikakvog izlaza ima. Posebno kad on daje dobre osnove za dalje. Ali nije ipak sve bilo toliko ohrabrujuće. Endometrioza može da se pojavi opet. Uzrok nije poznat. Način ishrane, života, nasleđe, imunitet. Ono što se najteže ili nikako ne može promeniti jedino je što je moglo da doprinese da se ta verovatnoća smanji.

­**********

Oporavljala sam se veoma brzo, pa su me već nakon te vizite prebacili u redovnu sobu. Sestra Milena još uvek je bila tamo i to mi je značilo mnogo, iako nisam mogla puno da pričam. I sve ostale sestre koje su radile bile su zaista divne. Učine nekako da se osećate kao da delite isti dom.

Ubrzo su došli Saša i moja mama. Bila sam toliko srećna što ih vidim, ali ipak nisam mogla dugo da pričam i ostanem budna. Narednih dana je već bilo lakše. Radovala sam se svakom novom susretu s dragim ljudima koji su srećom mogli da me obilaze po ceo dan. Kad sam ostala sama u sobi, dozvolili su mi čak i televizor. Dugi dani, prva noć bez kapi vode, ležanje u uvek prokleto istom položaju, brojne injekcije ujutru i uveče, infuzija, razni bolovi. Vreme je prolazilo tako sporo. Najteže mi je bilo kad su od mene odlazili. To je najviše bolelo. Kad ostanem sama. Tiho sam plakala i čeznula za kućom, za svima njima, obećavajući sebi da ću kad se vratim čuvati i sebe i nas.

**********

Bila sam ipak jaka i hrabra i davala sve od sebe da se oporavim što pre. Konačno je došao i taj dan da mi poskidaju sve priključke i da ponovo stanem na svoje noge. A to je išlo jako teško. Kako naučimo da cenimo život kad nam čitava mudrost i snaga trebaju da samo sednemo na krevet, uprkos svim bolovima, a kamoli da napravimo nekoliko koraka. Odlazak do kupatila, samostalno vršenje nužde, češljanje, umivanje i pranje zuba tada su bili prava svetkovina. Bila sam ponosna na sebe kao da sam osvojila vrh sveta. Posle dužeg vremena ponovo sam videla život i kroz prozor. I setila se kako ga oni verovatno i ne vide toliko. I tako. Nikad ga, srećom, nisu gledali kroz ovakav prozor. Bar većina nije.

Zauvek su mi se urezale u sećanje te slike kada sam danima ležala u krevetu i gledala samo krovove kuća, a najviše sam razmišljala o temeljima koje sebi postavljamo.

Svakako da sam svesna da moja bolest i to što sam prolazila nisu najgori na svetu. Baš tamo sam se nagledala zaista strašnih stvari, bezizlaznih situacija, ljudi, žena i devojaka od kojih su neki čak i po peti put dolazili ovde na operaciju. I oni kojima operacija više i nije nikakva alternativa. Sve je to tada samo učvršćivalo moja saznanja. Ništa nije toliko sveto da ga vratolomno, preko zdravlja, na uštrb sebe i svih oko nas otimamo. Ma koliko to bio važan cilj, tako gubi svoj smisao. Kao teritorija osvojena krvlju. Ništa nije preče od našeg zdravlja.

**********

Bol i vreme daju konačnu notu svakoj lekciji, shvatila sam tek godinama kasnije. Kraj nije, kako se naizgled učini, nakon nekoliko poglavlja. Ili sam ja tako sporo učila. Ta velika fizička intervencija trebala je valjda da me trgne, taj rez trebao je da mi pomogne da napravim rez. Ali nisam. Još godinama. Gomilala sam u sebi i svakako oko sebe trule plodove. Do sledećeg većeg pada. Suočena sa činjenicom da uvek iznova padam na istoj lekciji u različitim situacijama, setila sam se neke stare knjige o jogi koja mi je jednom prilikom dospela u ruke. Počinjala je nekako sa idejom da je svaki početak i svaki kraj u našoj glavi, da svaka bolest ima mentalne uzroke. Posledice su toliko raznovrsne da često vešto zavaraju trag pravom uzroku problema, a taj trag klasična medicina verno i često slepo prati.

Koliko mi je samo vremena trebalo da shvatim da sam taj kofer vukla iz detinjstva. Tako mala, ogroman kofer sam sebi namenila. I ma koliko da sam rasla, on me je uvek premašivao. Zbog njega sam ostala iznutra mala. Tako uplašena, sama, željna zagrljaja, ljubavi, saznanja da sam dobra, da valjam, da me mama voli.

A zapravo sa dubokim ubeđenjem da (joj) ne valjam, pronašla sam toliko načina da sve svoje držim u sebi, da celog života vozim pod ručnom, da uvek iznova ulazim u situacije, u svim sferama, u kojima ću imati osećaj da nisam dovoljno dobra. Da se uvek iznova kroz razne ljude i situacije svađam sa njom i pokušavam da je dozovem, da joj pokažem koliko jesam dobra i vredna ljubavi. Da biram načine na koje ću sebe i sve velike svoje želje sabotirati, jer ih „ne zaslužujem“. Ceo život u tom grču. S godinama opradvanja prerastaju u izgovore. A opet, sve to nije dovoljno da bi se osećali dobro. Već upravo sve gore, sa koferom koji je sve teži.

Sva nevolja je valjda u tome što matricu napravimo kada smo jako mali, kada su nam stvari crno bele, na osnovu onoga što tada osećamo i vidimo. Sliku o sebi i svetu gradimo na osnovu ogledala koje imamo u očima mame, tate, pa potom svih ostalih. Da je to utisak, koji može i treba da se menja, teško i sporo učimo. Naizgled odraasli i važni, gledam kako zakržljali vučemo svoje ogromne kofere jureći za priznanjima na raznim drugim, često pogrešnim mestima. Glancamo krovove kako bi zataškali smrad trulih temelja.

Ali to je tako smešno, zar ne, sve neuspehe, bolesti u sebi i društvu, objasniti svojim pogrešnim temeljima?! To nije objašnjenje srazmerno razmerama posledica koje tako udruženi napravimo. Sve drugo bi bilo ozbiljnije i razumnije. Sve, samo ne da sebe konačno shvatimo dovoljno ozbiljno.