"Dođem s posla, kad sa benta grmi muzika iz kola, fin neki momak obnarodovao do daske "Znam da volim Beograd, grad detinjstva mog, al' Krajinu volim, bar zbog ćaće svog" i urinira pored kola. Pa sad ne znam dal' treba i ja njemu pod prozor na megafon da zaurlam da mi je tata iz Srbije, mama iz Like, ja rođena u Vojvodini i volim- da odmorim posle posla, te da "obeležim teritoriju" pred kućom mu. Ne bih da, ako je to novi domaći (domorodački?) običaj, ispadnem asocijalna..."

Nakon ovog statusta na društvenoj mreži dobijem komentar u inbox da sam “kraljica”, da valjda nikome ne smetaju toliko Ličani, Bosanci, Krajišnici, Dalmatinci koliko meni. Te da je i on bio “još gori”, a sada mu sve “ravno”- “voli sve”. I – pozz! Vidim, kontradiktorno, ima danas status kao ja juče- “Snaga caruje, um klade valja.” Trebalo bi da se razumemo. Ali preduslov za to je ipak da razumemo sebe.

Jasno je da je zapravo njemu ključna krajiška pesma u mom utisku. Meni je ključno da je nekome normalno da se parkira pod prozor komšiji, pusti glasno kakvu god muziku i ispiša se tu, konačno, u sred belog dana. Moji pokojni baka i deda, s mamine strane Ličani, s tatine Srbijanci, a sa koje god strane da ih pogledaš vredni, pošteni, kulturni ljudi koji su cenili i posao i komšije i porodicu i red, valjda bi me se, da sam to ikada uradila, odrekli. Ko god da su tom momku i ostalima koji su nam letos organizovali folklor i sanitarni čvor pod prozorima preci, sigurna sam da nisu tako zamišljali očuvanje tradicije i vrednosti.

Tradiciju i vrednosti ovi očigledno ni ne poznaju. To je druga, ključna zamena teza kada je o utisku mog utiska reč. Ne smetaju meni ljudi, već loši postupci. I ne mislim da su zbog nekih, makar i brojnih loših postupaka, svi ti ljudi loši. Samo da (povremeno, ili uglavnom) rade loše. Sebi i drugima. Uvek mi je drago da vidim da je neko ponosan na svoje poreklo. Samo nisam sigurna da ono ima ikakve veze s onim što su neki od njih danas. Niti da oni imaju blage veze o svom poreklu.

Jasno mi je da neko glasno ističe odakle je, shvatam i užasan osećaj straha da će mu to neko oduzeti kao što im je gnusno i nepravdeno oduzeo dom, detinjstvo, okrnjio život. Strašno mi je i sve što, u ime čega god, sada to sami sebi oduzimaju, to što (bi trebalo da) jesu- što se nikako ne grade- oni koji su došli i oni koji odavde nisu mrdnuli, zbog istog tog rata. I njih slušam kako im “ovi otimaju i ruže” grad. I to najviše od onih koji ga najmanje i poznaju i čuvaju. Pa u tom glasnom busanju ko su, “rođeni građani” i “čarapani”, zaboravljaju da upravo to i dokuče. Da to poštuju.

Gde god da si se rodio, šta god da si prošao, odakle god da si došao, ako tapkaš u mestu, ne da nećeš daleko odmaći, nego nećeš dosegnuti čak ni ono što su tvoji bili i jesu, a što si trebao makar da nastaviš, ako već ne da nadogradiš. Pišanje i urlanje komšijama pod prozorom, zapošljavanje preko veze, neplaćanje, preplaćivanje, nipodaštavanje i omalovažavanje i u Sadovima i na Limanu i u Krajini i u Bosni i u Lici zovu se isto- nevaspitanje i bezobrazluk.

Sve mogu da ti izazovu, samo ne da ti je “ravno”! Jer ga time i ti podržavaš i održavaš. Krenuće ti sutra ćerkica iz kuće i gledati kako neki majmun piša na njenu kapiju. Završiće fakultet, biće odlična u svom poslu, a ako nije opredeljena, što uglavnom iziskuje da se odrekne principa zdravog razuma i zdravog društva, ostaće nezaposlena! Njima treba da bude pametna, ali ne i da razmišlja. A upravo je na to i spremaš izborom koji praviš. Kada ćutiš loše stvari, nije dobro da o njima ćutiš!

Shvatim da je i tu moj kritizer kritičan. Njemu su ključni glumci, meni postupci i posledice. Pisala sam ja i koja je muzika u pozadini i ubacivala “gradske” i “brateeeeee” smislenice, baš da se shvati, da nije važno ko, već šta radi. I šta sve time radi. I ko sve povodom toga ništa ne radi! Koliko sami održavamo to politikanstvo, naopak sistem vrednosti, zapošljavanja po babu i stričevima, iživljavanje sistema po raznim osnovama i brojni šrafovi koje u njemu mi predano podmazujemo. A to, gari/ brate ne može da ti bude ravno! Dobro je da voliš sve ljude, ali nemoj molim te da voliš i sve postupke.

Moguće je da se ja “previše” oko svega toga nerviram. Moguće je da me “previše” brine ta količina neznanja, taj strahovito siromašan rečnik svih tih “građana” i “dođoša”, koji jedni druge prozivaju što ili nemaju planine ili su sišli sa planina, a i jedni i drugi se jednako kriju iza planinskih venaca izgovora sramno neobrazovani, zavučeni u mrak Sadova ili Limana, ne zbog toga što nemaju para, već zbog suženih vidika. A moguće je i da bez toga neće biti novih mogućnosti. Postaće ti nemoguće da normalno živiš.

Posle svega, verujem da si bio “još gori” od mene. Prema ljudima. A onda si odustao. Kad si shvatio koja je odgovornost upravo na tebi, ako želiš da (ti) bude bolje (u tvom gradu). Sva je prilika da će ti biti još gore zbog toga. Ali, što je najgore, ne samo tebi. Umesto kritičke javnosti imamo javnost koja uvek nađe nekoga da (o)krivi. Zato nam je sve “nakrivo” nasađeno. 

Prosto me sad sramota što uopšte išta i kritikujem i talasam po ravnici. Prosto mi dođe da kažem- izvini gari/ brate, što mi nije “ravno” i što ne volim “sve”!  

Nadam se samo da će taj deo tradicije u čijem stvaranju sada učestvuješ, te kulture “činjenja nečinjenjem”, generacije posle tebe “poravnati”. Jako ću galamiti da bi bilo tako. A ti me slobodno krivi i krivo shvataj i hvataj krivine.  

Pozz!