Kako otvorim vrata, vođena idejom da možda ipak negde danas krenem, snažan vetar gotovo da me vrati unutra. Hladan kišni dan. Odustajem, kuvam kafu, uvlačim se pod ćebe, gledam kroz prozor. U dvorište, prirodu, ponekog prolaznika... Pomislim, koliko dugo ovo nisam radila. Ugašen mi je tv, ugašen računar, svi konkurenti sadašnjeg trenutka. Setim se teme o kojoj je jednom prilikom pisao moj kolega Ljubo Trifunović- prizori s prozora. Šta smo s prozora saznavali nekad, kako su tu ulogu preuzeli televizor, kompjuter i ostali „prozori u svet“ i koliko smo uopšte još uvek... svet.
Nekada smo značajne informacije dobijali s prozora, od onih šta se kuva u komšijskom, do onih šta se kuva u čaršijskom loncu.
Funkcija starih i novih prozora u svet donekle je ista. Da vidimo šta se u svetu oko nas dešava. I da više gledamo oko sebe nego u sebe. I da uglavnom samo gledamo, ne samo šta rade drugi, već i šta će sa nama biti. Ili nam u sumanutoj trci za poslom, život sam, bar sve ostalo što on izvan posla jeste, izmiče, dok mi nevešto ubeđujemo i sebe i druge da nam drugačije neće biti bolje. Ali ne trčimo mi za boljim životom, mi, u obe ove varijante, od života bežimo. A to nije ni za gledanje ni za priču.
Zahvaljujući novim „prozorima u svet“, recimo kompjuterima, stvoren je privid da možemo biti svuda, a da nam pri tom ne treba ništa, sem kompjutera. I niko! Jedini dodir koji imamo, ili bar najčešći, je susret jagodice i tastature! I sve tražimo u komprimovanoj, skraćenoj formi, jer nemamo vremena ni za šta. Što bi moglo da znači da vreme trošimo... ni na šta.
Boraviti na pravom prozoru bilo je zdravije i društveno korisnije. Delom upravo zato što to ipak ne možeš da radiš satima! Danas poražavajuće zvuči statistika o tome koliki deo svog života provedemo pred televizorom i računarom. Biramo prozor u život umesto života samog. Nikako ne shvatam kako smo to, kada smo odustali od tog života koji smo toliko planirali, iščekivali... kad smo ga to ispustili, prepustili drugom i virimo u njega kroz kutiju? A hodamo s kutijom na glavi!
Mnogi današnji prozori ne mogu ni da se otvore. Zarobljeni iza njih, i mi smo jednako zatvoreni. Spakovani u svoje „kutije“ gledamo do u nedogled u još manje „kutije“, pomoću njih krstarimo raznim društvenim mrežama, često takođe sakriveni, „nevidljivi“, tu smo, a nismo tu. Biramo samoću, a usamljeni smo. To pokušava da se svede na obezbeđivanje privatnosti, a svodi se na zatvor...ta se granica, rekla bih, briše. Tačnije, brišemo je sami.
Pažljiviji «hroničar» ovog ili bilo kog drugog grada mogao bi već nakon nekoliko dana provedenih na prozoru da shvati- u trci da postanemo deo sveta, odavno smo prestali da budemo svet. U trci za boljim životom, život nam promiče pred nosom. U želji da dosegnemo moderniji, bogatiji svet, sve smo siromašniji duhom.
Treba nam kompromis između starog i novog. Kompjuteraši kažu da je vrlo važno da redovno pravimo „back up“. Kad nas kompjuter izneveri, da nas to ne iznenadi previše neprijatno. Ne treba zaboraviti „back up“ i u prijateljima. Trebaće nam, kad nam se kutije pokvare. Ili kad ne budu više dovoljno dobre, kad nam jednom opet bude zatrebao dodir, da nas neko čuje, da nam je neko zaista „tu“.
Ali i ovu moju priču ću s papira prekucati u računar, poslati „u svet“. Treba naći meru, a trenutno mi je najbliža formula Dostojevskog, zapitati se u svemu- od kakve je to koristi za ljudsku dušu?!
Predomislila sam se. Hladno mi je unutra. Idem napolje, idem kod nekog prijatelja.
Jedino je ljubav jača od straha, i to jedino kada moraš da biraš između ta dva.
A kako da pustimo strah, kad nas on jedini nikada nije napustio...? :)